Ljubica Cuca, djevojačko Mršulja

Ljubica Cuca

O NAŠOJ BABI-STAROJ

Ljubica, rodjena Mršulja, je došla u Cuce u selu Gorovići 1925., sa 16 godina. Nije bila još punoletna kada se udala za mog pradedu Nika. Zato je prve dve godine spavala sa svekrvom, “dok ne poraste”.

To mi je ispričala moja baba, a njena snaja, isto Ljubica. Kaže, takav je bio običaj - bila je potrebna pomoć da se održava kuća i imanje, dve sposobne ruke su bile više nego značajne. Ljubica je bila majka Jovana, Iva, Mile ii još jedne Ljubice, a baka i prabaka mnogih nas.

Od kad znam za sebe, ona je bila tu. Nikad u centru pažnje, ali uvek prisutna, stalni deo scene. Zato i ne mogu da se setim neke posebne priče, moje detinjstvo i sećanje na našu kuću jednostavno ne postoji bez “babe-stare”. Kad bih dolazila na letnji raspust iz Beograda, često su nas zajedno slali na vrlo bitan zadatak: da čuvamo krave! To je u stvari bio način da nas obe eliminišu da bi “oni”, odrasli, mogli da rade nešto strašno važno oko kuće ili baštine. A nama je to baš odgovaralo, ostajale smo koliko smo htele, zajedno smo pozajmljivale šljive rodjaka Duda, nizale kupine na slamke, sedele pod belom trešnjom koju smo samo mi u komšiluku imali i pričale priče. Ona me je branila od zmija, guštera, kornjača i raznih drugih gmizavaca i insekata. Sva ta priroda bi me sigurno progutala da nije bilo moje babe-zaštitnice.

Sećam se, jedno veče je došao neki nepoznati čovek kod moga djeda. Baba-stara je vec dugo bila u krevetu, retko je ustajala. Taj čovek joj je nešto ispričao i onda je pitao da li ona slaže. Ona je potvrdila, onda su joj umočili prst u mastilo i zamolili je da ostavi otisak prsta na odredjeno mesto. Objasnili su mi da baba nije znala da piše. Moja baba-stara, nepismena. Nemoguce! Nisam na to nikad pomislila, a i da jesam verovatno ne bih sama sebi poverovala – baba je jednostavno za mene bila nekoko je sve umeo. Retko je govorila, uvek je više slušala. I uvek me je savetovala da je “sve lijepo znat”. Tek sam kasnije shvatila, a znam da to mogu da kažem u ime cele moje porodice, koliko je naša baba-stara bila posebna za svoje vreme i za okolinu u kojoj je živela. Verovatno je i ona pomalo zaslužna što je “znanje”danas deo mog zanimanja. Hvala baba!

 

Poslala: Branka Cuca