Joke Bećir Radonjić

Joke Bećir Radonjić

Joke Bećir Radonjić (1924, Trešnjica, Grbalj – 1993, Kotor)

Za mene je uvek bila posebna. I ne samo za mene. Pamtim sa koliko poštovanja su je gledali njeni ratni drugovi kada bi došli u posetu.

Doterani, u belim košuljama, pozdravljali su je čvrstim stiskom ruke i osmehom. Samo su oni smeli da pominju rat pred njom. Sve priče o partizanki Joki sam znala, nijednu nisam čula od nje. I inače nije mnogo pričala, a s njom sam se uvek najbolje razumela. Noću smo sa terase gledale zvezde nad Kotorom, danju smo pravile bivole od ploda šipka. Uživale smo u muzici Toma Džonsa i grupe Stijene. Od nje sam naučila da odvažnost, upornost, odgovornost, skromnost i nežnost nemaju rodnu predodređenost. Živela je istinski poštujući ravnopravnost, trudeći se da razume potrebe drugih ljudi. I da pomogne, bez osude, bez pridike, nenametljivo. A ja sam joj se tiho divila i volela je.

 

Poslala: njena unuka, Valentina Živković